SOCIOLOGIJA PROTIV SOCIJALIZMA U RADU EMILA … · Drugi deo rada, pak, sadrži prikaz i kritički osvrt Durkhajmovog pogleda na socijalizam, koji je, u značajnoj meri, uslovljen

Ivica Mladenović1 Originalni naučni radCentre de Recherches UDK 316.1:316.253 Durkheim É .Sociologiques et Politiques 316.323.72:316.2 Durkheim É.de Paris (CRESPPA-LabTop) DOI: https://doi.org/10.2298/SOC1802433M

SOCIOLOGIJA PROTIV SOCIJALIZMA U RADU EMILA DURKHAJMA2

La sociologie contre le socialisme dans l'œuvre d'Émile Durkheim

APSTRAKT: U radu analiziramo Durkhajmovo shvatanje socijalizma, izloženo u nekoliko stručnih tekstova i u jednoj knjizi, koja je objavljena nakon sociologove smrti. Emil Durkhajm je ovo pitanje razmatrao naročito detaljno i pasionirano 1895–96, kada je na Univerzitetu u Bordou držao kurs pod istoimenim nazivom. Prvi deo teksta predstavlja pokušaj da se klasik sociologije naučno, ali i ideološki, jasno smesti u društveno-istorijski kontekst Treće republike, koji je, bez sumnje, presudno uticao na njegova glavna intelektualna interesovanja. Drugi deo rada, pak, sadrži prikaz i kritički osvrt Durkhajmovog pogleda na socijalizam, koji je, u značajnoj meri, uslovljen interesnim, van-naučnim, faktorima, odnosno, sociologovim nastojanjem da odbrani politički projekat „solidarizma“, te da iz datog okvira kritikuje konkurentske političke paradigme. Meta njegove kritike jena prvom mestu socijalizam, koji je krajem XIX veka bio u velikom usponu.Ne samo kao politički pokret, nego i kao izvor saznanja, socijalizam dobijana značaju, tako da mnogi počinju da ga poistovećuju sa sociologijom, štoje sociologu naročito smetalo. Pored toga, posebna važnost se pridaje tome da se E. Durkhajm u analizi socijalizma ne pridržava važnih naučnih kriterija, koje je inače sâm uveo u sociologiju, tako da njegova sociologija igra istovremeno dvostruku ulogu: nauke i političke ideologije.KLJUČNE REČI: Emil Durkhajm, sociologija, socijalizam, nauka, ideologija

RÉSUMÉ: L‘article analyse la compréhension du socialisme par Émile Durkheim, telle qu’elle a été exposée dans plusieurs articles académiques et dans un livre publié après sa mort. Durkheim a en effet étudié cette question profondément et passionnément pendant les années 1895–1896 dans le cadre d’un cours sur le socialisme qu’il donnait à l‘Université de Bordeaux. Dans la première partie de cet

1 [email protected]; [email protected] Autor se zahvaljuje prof. Aleksandru Molnaru i kolegi Božidaru Filipoviću na kritičkom čitanju

i korisnim komentarima i sugestijama na radnu verziju teksta. Naravno, stanovišta iznešena u članku su lična stanovišta autora i isključivo on snosi odgovornost za njegov sadržaj.

434 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 2

article, nous essayons de définir ce classique de la sociologie scientifiquement ainsi qu‘idéologiquement, au vu du contexte sociohistorique de la Troisième République, qui a, sans aucun doute, principalement influencé ses intérêts intellectuels majeurs. Dans la deuxième partie, nous analysons l’approche durkheimienne du socialisme qui a été dans une large mesure influencée par des facteurs non scientifiques, à savoir, les tentatives du sociologue pour défendre son projet politique « du solidarisme » et de critiquer les paradigmes politiques concurrents. Au centre de sa critique se trouve le socialisme qui, à la fin du dix-neuvième siècle, était en pleine ascension, non seulement en tant que mouvement politique, mais également en tant que source de connaissance. À tel point que plusieurs intellectuels confondaient le socialisme et la sociologie, ce qui était particulièrement gênant pour le sociologue. De plus, on souligne le fait que Émile Durkheim ne respecte pas dans son analyse du socialisme les stricts critères scientifiques, qui sont d’ailleurs introduits en sociologie par lui-même, de sorte que sa sociologie joue en même temps un double rôle: scientifique et d’idéologie politique.MOTS-CLÉS: Émile Durkheim, sociologie, socialisme, science, idéologie

Emil Durkhajm, čovek svog vremena

Polaznik izuzetno prestižne Visoke formativne škole (École normale supérieure, ENS)3 u Parizu, koju je upisao nakon što je kao agnostik odbio da nastavi porodičnu tradiciju i postane rabin, E. Durkhajm4 (Émile Durkheim), u roku, 1882, završava studije filozofije i odmah nakon toga biva postavljen za profesora filozofije u jednoj provincijskoj gimnaziji. Još od prve godine fakulteta, kroz aktivno učešće u intelektualnim borbama za laičku državu i političke slobode, sociolog je deo tzv. ’republikanskog tabora’ i član ’Lige za ljudska prava’. Kao obožavalac jednog od svojih „mladalačkih uzora“ i „liberalnog sledbenika Kontovog pozitivizma“ (Mimica, 1995: 94, 100) L. Gambete (Léon Gambetta),

3 U domaćoj stručnoj literaturi se École normale supérieure najčešće prevodi kao Visoka normalna škola. Naše mišljenje je da taj prevod nije najadekvatniji, jer se njime gubi originalno značenje kovanice école normale. Naime, u rečenoj konstrukciji école normale predstavlja generički termin kojim se označava obrazovna ustanova (obrazovni nivo: visoka stručna sprema) u kojoj se vrši obuka učitelja, nastavnika, profesora i naučnih istraživača. Zbog toga, predlažemo da se usvoji prevod Visoka formativna škola.

4 Iako su piscu ovih redova idejno bliža stanovišta tzv. „Milićevske neoboljševističke škole“ (A. Molnar) od onih koje, polemišući sa istom, na stranicama Sociologije krajem 1990-ih zagovara prof. A. Molnar, njegov apel da se prestane sa pogrešnom praksom neadekvatne fonetizacije i transkripcije imena E. Durkheima je i više nego opravdan (up. Molnar, 1996). Naime, smisao svake fonetizacije i transkripcije sa stranog jezika je da se originalni glas ili slovo što vernije integriše u jezik na koji se vrši prevod. U tom smislu, insistiranje prof. A. Molnara na tome da se prezime Durkheim transkribuje kao Durkhajm, a ne Dirkem (na čemu se tvrdoglavo istrajava u domaćoj sociologiji), ne može nikako biti izraz ’provincijalnog kompleksa’, kako to tvrdi pripadnik ’Škole’ B. Milić (1997), nego stvarne lingvističke i šire naučne potrebe. U najkraćem, ne postoji ni jedan relevantan lingvistički, sociološki ili ideološki argument u prilog nastavljanja ove pogrešne prakse. Tim pre što se domaći sociolozi u inostranstvu (ne samo u Francuskoj), konstantno suočavaju sa problemom nerazumevanja od strane svojih kolega kada Durkhajmovo ime izgovaraju kao Dirkem.

Ivica Mladenović: Sociologija protiv socijalizma u radu Emila Durkhajma 435

legendarnog republikanca i opozicionara Napoleonu III, on takođe otvoreno i nepokolebljivo podržava tzv. ’umerenu republiku’ ili ’republiku oportunista’, i pre svega politiku Ž. Ferija (Jules Ferry) – ministra koji je najzaslužniji za uvođenje sistema besplatne javne i laičke škole, kao i za trajno utemeljenje republikanskog identiteta u Trećoj republici. Iako se drži daleko od partijskog aktivizma, E. Durkhajm je imao dvostruku ambiciju (Fournier, 2007: 14): da utemelji „čistu nauku“, s jedne strane, i da bude aktivan deo političkog života, s druge. Jer, nauka, prema njegovom mišljenju, može i mora biti vođena idejom da pomaže rešavanje konkretnih društvenih problema. U tom smislu, sociologija je trebalo da zadovolji dve esencijalne društvene potrebe: za saznanjem i za akcijom. Pored toga, jedna od osnovnih ideja durkhajmovskog mišljenja je da nijedno konkretno društvo ne može funkcionisati bez etabliranja ideala, odnosno, bez uspostavljanja normativne strukture društvene akcije (Pérignon, 1969).

Iako je Durkhajmova sociologija postala jedna vrsta zvanične ideologije na kojoj je građen idejni konsenzus Treće republike (up. Portis, 1987; Mimica 1995), njegova glavna dela imaju vrlo malo dodirnih tačaka sa klasičnom političkom analizom, što je u skladu sa jasnom namerom da nauku stavi na pijedestal izvora saznanja. On se u značajnijoj meri direktno politički angažuje jedino u vreme ’Drajfusove afere’ i Prvog svetskog rata. Na osnovu pitanja koja preokupiraju Durkhajmovu pažnju, nije teško identifikovati događaje koji su odlučujuće uticali na naučni fokus i tematske izbore ovog klasika sociologije. To su na prvom mestu pitanja poput aneksije francuskih teritorija Alzas i Lorena od strane Nemačke 1870, nakon poraza Drugog carstva u ratu, uspostavljanje Treće republike, kao i procesi poput umnožavanja socijalnih konflikata, razvoj i jačanje socijalističkog pokreta u Evropi, rečju kontekst opšte društvene krize i anomije. Interesovanje za ’društveno pitanje’ (question sociale), koje se nalazi u osnovi Durkhajmovih analiza, odvelo ga je u pravcu da odnos između pojedinca i društva postane primarna tema koja zaokuplja njegov intelektualni rad. U radnoj verziji doktorske disertacije, E. Durkhajm je ’društveno pitanje’ postavio više apstraktno i filozofski, a radni naslov njegove teze je čak glasio: „Odnosi između individualizma i socijalizma“. O tome svedoče kako njegov nećak M. Mos (Marcel Mauss), tako i R. Aron (Raymond Aron) (Mauss, 1971: 27; Aron, 1985: 1041). Jedna od najvažnijih naučnih dihotomija toga vremena u okviru pozitivizma je bila opozicija individualizam – socijalizam (up. Calegaro, 2015).

Godine 1885–86, E. Durkhajm je bio na plaćenom studijskom boravku u Nemačkoj, što mu je, između ostalog, omogućilo da se upozna sa osnovnim karakteristikama ’katedarskog socijalizma’ (socialisme de la chaire)5. To mu je pomoglo i da oblikuje ne samo pogled na francuski sistem obrazovanja, nego i neka od ključnih teorijskih uverenja (up. Lacroix et Landerer, 1972; Assoun, 1976). Zahvaljujući ovom putovanju u Nemačku, opčinjenosti funkcionisanjem

5 Socialisme de la chaire (na nemačkom: kathedersozialismus, ili katedarski socijalizam) je pejorativni naziv za reformatorski socijalizam, idejno oblikovan u najelitnijim krugovima nemačkih intelektualaca 1870-ih i 1880-ih godina kroz Društvo za socijalnu politiku u Eisenachu. Osim što je izvršila veliki uticaj na Bizmarkove socijalne reforme, ova grupa je u neku ruku preteča najistaknutijeg revizioniste evropske socijaldemokratije, E. Bernštajna (Eduard Bernstein). Katedarski socijalizam će svoju punu implementaciju i najrazvijeniju praktičnu formu dobiti u „državi socijalnog staranja“ na Zapadu, nakon Drugog svetskog rata.


nemačkih univerziteta i obuhvatnijim saznanjima o najnovijim dostignućima nemačke socijalne filozofije i političke ekonomije, sociolog osmišljava neke od svojih najvažnijih postavki o ulozi države. Nakon povratka u Francusku, upravo pod ovim uticajima, on počinje da kritikuje osnovne koncepte ortodoksnih (liberalnih) ekonomista. Već 1887. E. Durkhajm biva postavljen za predavača na predmetu ’pedagogija i društvene nauke’, koji je, direktnim ministarskim ukazom, bio osnovan za njega na Fakultetu književnosti i humanističkih nauka, Univerziteta u Bordou.6 U periodu između nacrta (1884) i prve redakcije doktorske disertacije (1886), koja će kasnije biti objavljena pod naslovom ’O društvenoj podeli rada’, on dolazi do shvatanja da rešenje krucijalnog problema, ’društvenog pitanja’, koji zaokuplja njegovu misao, pripada jednoj novoj nauci: sociologiji.

Sociologija, inače, u to vreme nije bila u modi, pogotovo ne u Francuskoj. Uprkos pokušaju E. Litrea (Emile Littré) da je oživi na temelju jednog novog, liberalnog, pozitivizma, radovi i delanje poslednjih ’kontista’ služili su za naučni podsmeh. Štaviše, sociologija je bila daleko od toga da bude konstituisana kao akademska disciplina (Mauss, 1971: 27–28). E. Durkhajm preuzima na sebe taj posao, dajući novoj nauci razvijen metod, teorijski, ali i, što je možda i važnije za njenu institucionalizaciju, ideološki kostur. „Bivši pozitivizam je transformisan: on je mrtav u doktrinarnoj formi kakvu mu je nametnuo Kont (...) postao je mrtav onog momenta kada je ušao u politiku (...); ali, u formi ublažene bivše doktrine, pozitivizam je sada življi nego ikada, i polako postaje (...) zvanična filozofija u Francuskoj“, piše E. M. Karo (Elme-Marie Caro) 1883. (cit.pr. Pé rignon, 1969: 180). Za razliku od ’pozitivne filozofije’ O. Konta (Auguste Comte), koji, uprkos tome što se svesrdno nudio, nije odgovarao konzervativnom političkom interesu antirepublikanskog establišmenta obnovljene monarhije i Drugog carstva7, ideološki kostur Durkhajmovog liberalnog pozitivizma utemeljenog na ideologiji solidarizma, mogao je da odigra važnu ulogu kao društveno-integrativni faktor u Trećoj republici (o ovome vid. šire u: Mimica, 1995). U tom smislu, njegova sociologija je upravo zbog svoje političke i društvene funkcije u republikanskom kontekstu mogla da dobije institucionalni karakter i da računa na hegemonu ulogu u idejnom smislu, (a ne zato što je a priori bila naučno utemeljenija od konkurentskih konzervativnih sociologija G. Tarda (Gabriel Tarde) i F. Le Pleja (Frédéric Le Play)).

6 Najbolji poznavalac Francuske škole sociologije kod nas, prof. Aljoša Mimica, naziv fakulteta, Faculté des lettres (Fakultet književnosti) u Bordou, gde je E. Durkhajm dobio nameštenje, prevodi kao Filozofski fakultet (pokušavajući najverovatnije da taj prevod prilagodi domaćim prilikama i nazivima fakulteta). Ipak, s obzirom da su fakulteti književnosti u Francuskoj krajem XIX veka – sa ubrzanim razvojem društvenih i uopšte humanističkih nauka, koje su počele da zauzimaju sve istaknutije mesto na njima – sve češće dobijali adekvatnije nazive: Faculté des lettres et sciences humaines, smatramo da je najpribližniji i najdaekvatniji prevod naziva fakulteta na kome je klasik sociologije započeo svoju univerzitetsku karijeru upravo Fakultet književnosti i humanističkih nauka. Ovaj prevod je tim prihvatljiviji ako pogledamo nazive i sadržaj kurseva datog fakulteta (koji predstavljaju mešavinu onoga što se na našim prostorima predaje na filozofskim, filološkim i fakultetima političkih nauka).

7 O. Kont je, naime, živeo i stvarao u vreme Restauracije i Drugog carstva, odnosno ‘demokratskog despotizma’ Luja Bonaparte, kojima je bio sasvim dovoljan tradicionalni legitimitet koji je nudila Katolička crkva.


Kada je E. Durkhajm počeo da pokazuje interesovanje za sistematsko promišljanje i istraživanje ’društvenog pitanja’8, Francuska još uvek nije izašla iz stanja latentne društvene anomije: tranzicioni procesi iz prethodnog društvenog uređenja se odvijaju uz brojne teškoće, republikanske institucije su još uvek krhke i potencijalno ugrožene od raznih (bilo reakcionarnih, bilo revolucionarnih) grupacija koje ih osporavaju, dok je društveno tkivo pogođeno ideološkim i socijalnim sukobima, neefikasnošću etabliranih društvenih normi, krizom vrednosti, opštom dezorganizacijom itd. „Francuska je krajem stoleća delovala kao ’nervozan kolektiv’. Svima je na ustima reč: ’degenerisanost’“ (Fournier, 2007: 16). Kontekst društvene krize i anomije je, na taj način, kako smo već nagovestili, u velikoj meri odredio sociologov dalji intelektualni angažman, tj. istraživačke prioritete. Nestabilnost Treće republike, dodatno pojačana umnožavanjem radničkih štrajkova, dostiže vrhunac upravo kada E. Durkhajm piše prvi nacrt doktorske disertacije. Da bi rešio problem disenzusa i rastućih socijalnih podela u tadašnjem kapitalizmu (obeleženom snažnom industrijalizacijom), on svojim sociološkim pristupom pokušava da, na tragu onoga što je na filozofskom i političkom planu već konceptualizovao L. Buržoa (Léon Bourgeois)9, naučno razradi i društveno dodatno legitimizuje načelo solidarnosti, odnosno solidarističku paradigmu kao temelj novog konsenzusa.

U epohi obeleženoj društvenim lomovima, E. Durkhajm ulaže veliki napor da sociologiju udalji od spekulativne filozofije i obezbedi joj naučni, ali i akademski status. Samo naučni status, prema njegovom mišljenju, može sociologiju učiniti svesnom uslova skladnog funkcionisanja ’društvenog tela’ (Birnbaum, 1971: 6). Zbog ovakvih organicističkih elemenata, pojedini autori dovode u vezu Durkhajmov sociološki projekat i socijalnu misao reakcionarnih autora, naime Ž. De Mestra (Joseph de Maistre) i L. De Bonala (Louis de Bonald), koji su, u odnosu na novu stvarnost proizašlu iz Francuske revolucije, insistirali na tome da se sukobi u ’društvenom telu’ mogu odstraniti isključivo retronizovanjem ’prirodnog funkcionisanja’. Upravo zbog višeslojnog karaktera, ideološki deo sociologovog rada je izazivao brojne kontroverze i tumačenja. Mladi filozof marksista P. Nizan (Paul Nizan), takođe polaznik prestižne ENS i prijatelj Ž. P. Sartra (Jean-Paul Sartre) i R. Arona, u veoma zapaženom eseju iz

8 ’Društveno pitanje’, koje se tiče problema povezanih sa radikalnom transformacijom rada nakon industrijske revolucije, bilo je u centru intelektualnih debata druge polovine XIX veka. Ono je povezano sa idejom da je potrebno ukinuti visok nivo ekonomskih nejednakosti i etablirati socijalnu pravdu u odnosu između kapitalista i radnika. Razni autori su predlagali različite modalitete za rešavanje tog pitanja.

9 L. Buržoa je tvorac solidarističke doktrine, tj. solidarizma ili mutualizma kao nove ideološke opcije. Na temelju ove doktrine se formira i prva moderna politička partija u Francuskoj: Radikalna ili Radikalno-socijalistička partija (koja, inače, nije bila ni socijalistička ni revolucionarna). Osnovna Buržoaova ideja je da su levica (socijalisti) i desnica (liberali), koje čine fundamentalne političke snage nakon Francuske revolucije, prisvojile dve od tri vrednosti iz revolucionarnog korpusa : jednakost i slobodu. Treću, pak, fundamentalnu vrednost, vrednost bratstva ili solidarnosti, niko nije imao da zastupa. U tom smislu, da bi mogli da govorimo o potpunom uspehu Francuske revolucije, Buržoa je tvrdio da je potrebno da se pojavi politička opcija koja će biti utemeljena upravo u ovoj vrednosti. (o solidarističkoj doktrini vid. Audier, 2007).


1932. Les Chiens de garde10, klasika sociologije tretira kao jednog od ’psa čuvara’ hegemonog poretka. Naravno, durkhajmovska sociologija je, generalno, od strane komunističkih i anarhističkih intelektualaca bila denuncirana kao buržoaska nauka (up. Novikov, 1967), a Ž. Sorel (Georges Sorel) je E. Durkhajma, uprkos svim simpatijama i nadi da će on ipak konvertirati na socijalizam, označavao kao „neprijatelja prvog ranga“ (Sorel, 1895: 2). Čak ga i jedan K. Manhajm (Karl Mannheim), koji nije bio ortodoksni marksista, naziva „buržoaskim pozitivistom“ (Mannheim, 1952: 149). S druge strane, za razliku od navedenih, ali i R. Nizbeta (Nisbet, 1965), koji u E. Durkhajmu vidi liberalnog mislioca koji je transformisao konzervativne ideje u sistematsku sociološku teoriju ili L. Kozera (Coser, 1960), koji ga vidi kao konzervativnog teoretičara društvenog poretka sa vrlo negativnim stavom prema socijalizmu, S. Luks (Lukes, 1985) sociologa upisuje u ’čvrsto reformističku’11, pa i revizionističko-socijalističku tradiciju. Ž. F. Spic (Spitz, 2005: 197) i B. Antonini (2003: 63) pak tvrde da je E. Durkhajm, za razliku od Ž. Žoresa, „državni socijalista“, dok ga A. Lamber (Lambert, 2009: 200) obeležava kao „simpatizera socijalizma“. Međutim, još je interesantnije, iako ne i neobično, to što je M. Mos, jedan od ’očeva’ moderne antropologije, s kim je sociolog održavao aktivnu komunikaciju, insistirao na tome da je E. Durkhajm bio „naklonjen (socijalizmu, prim. I.M.) preko serije događaja, nekih malih i ličnih, drugih ozbiljnijih“ (1971: 28). Štaviše, jedan od najvećih poznavalaca njegovog rada, Ž. K. Fiju (Filloux, 1963, 1971, 1977), smatra da je E. Durkhajm, u stvari, socijalistički mislilac koji je branio jedan oblik demokratske, tj. samoupravljačke koncepcije socijalizma, te da je bio ’saputnik’ (compagnon de route) socijalizma.

Da bismo lakše shvatili sociologov pogled na socijalizam, na ovom mestu se postavlja pitanje kako, u stvari, razumeti njegovu političku poziciju (jer je ona, kao važan vannaučni i interesni faktor, nesumnjivo uticala na sociologovo shvatanje socijalizma), šta ga to povezuje sa socijalizmom i, uopšte, kakva je bila situacija francuskog socijalizma u vreme kada on izučava ovu ’društvenu činjenicu’. Naime, nekoliko Durkhajmovih bliskih saradnika, na prvom mestu M. Mos, bili su veoma aktivni u socijalističkom pokretu. Drugi su pak, poput K. Buglea (Celestin Bougle), oplakivali krizu liberalizma.12 E. Durkhejm se tako

10 U pitanju je najpoznatiji intelektualni esej/pamflet toga vremena, u kome P. Nizan analizira svoje najuticajnije savremenike spočitavajući im najčešće ’filozofski idealizam’. Drugim rečima, on ih optužuje da se bave apstraktnim pitanjima, poput potrage za ’istinom o čoveku’ uopšteno, istovremeno izbegavajući da analiziraju ljudsku svakodnevnicu i realne probleme s kojima se taj isti čovek suočava na dnevnom nivou: materijalne uslove života, bolesti, nezaposlenost, ratove itd. Prema autoru, njihov jedini cilj je da opravdavaju i perpetuiraju moralne i socio-ekonomske vrednosti vladajuće klase i postojeći odnos društvenih snaga.

11 Misli se na republikanski ’pokret reformi’ Ž. Ferija u Francuskoj, ali i širi ’pokret socijale reforme’ XIX veka u Evropi koji je bio odgovor na siromaštvo i bedne uslove života velikog dela radne populacije u periodu kapitalističke industrijalizacije.

12 Kada je reč o biografskim stavkama, primarno se naslanjamo na rezultate istraživanja M. Furnijea i njegovu sjajnu biografiju Émile Durkheim (1858-1917), uprkos tome što se ne slažemo sa pojedinim autorovim zaključcima (Fournier, 2007). Međutim, iz mora drugih biografskih dela treba izdvojiti i studiju S. Luksa Emile Durkheim, His Life and Work: A Historical and Critical Study (Lukes, 1985), koja među anglofonim autorima predstavlja možda i glavnu


kritikom Spenserovog (Herbert Spencer) ’konkurencijalizma’ (concurrentialisme spencérien), ali i nastojanjem da poveže suprotstavljene koncepte poput individualizma i solidarnosti, odnosno individualizma i socijalizma, pojavljuje kao ’čovek sredine’, ’čovek sinteze’, u najkraćem: kao ’čovek trećeg puta’. Iako kompleksan i neapologetičan prema hegemonom poretku, taj ’treći put’ je svakako deo pobedničkog tabora političkog radikalizma i solidarizma u Trećoj Republici između 1887. i 1902. Da li bismo, u tom smislu – uprkos tome da nije toliko teško obeležiti ga jednom ili drugom ideološkom etiketom u zavisnosti od sasvim konkretnih i izolovano posmatranih sadržaja njegove misli (od kojih neki imaju i jasno konzervativne natruhe) – E. Durkhajma mogli ipak definisati kao socijalnog liberala svoga vremena?13

Klasik sociologije je, nesumnjivo, na prvom mestu i pre svega tvrdokorni republikanac, tako da se ne samo „teorijska podrška“, nego i „praktične usluge“ (Mimica, 1995: 94) koje durkhajmovski projekat daje Trećoj republici i liberalnom konstitucionalizmu mogu shvatiti kao znak njegovog nespornog liberalizma. Ovakvim angažmanom, E. Durkhajm preuzima na sebe odbranu dostojanstva individue, individualnih prava, poštovanja razlika, slobode mišljenja, demokratskih institucija, pluralizma, društvene inkluzivnosti i drugih nominalnih liberalnih vrednosti svoje epohe. Ali, u istom paketu, sociolog kritikuje utilitaristički liberalizam i koncept laissez-faire u ekonomiji, insistirajući na supermaciji vrednosti solidarnosti i važnosti društvenog staranja o organizaciji rada. Iako će u okviru projekta promocije asocijativnog života braniti koncept ’korporatizma’, tj. ulogu profesionalnih korporacija koje se u tom periodu rađaju, ali i kritikovati disfunkcionalnost parlamentarnog sistema, treba reći da ovaj ’korporatizam’ nije nekompatibilan sa republikanskim i, uopšte, tzv. liberalno-demokratskim okvirom.14 Naravno, odnos sa liberalizmom je veoma složen i posredovan durkhajmovskom sociologijom (up. Neyer, 1960, Dion, 1971), a neki autori će ići dotle da govore čak i o sociologovoj „odbrani komunitarističkog liberalizma“ (Cladis, 1992, cit. pr. Fournier, 2007: 16). R. Kalanj ispravno zaključuje da „oni koji Durkheimove spise čitaju ’iznova’ a ne iz već stvorene stereotipne optike ’vulgarnog durkheimizma’, pokazuju da je njegovo insistiranje na dimenziji društvenosti i solidarnosti nerazdvojno povezano s dimenzijom individualnosti i individualizma u vremenima produkcijskog, liberalno-demokratskog i industrijskog napretka“ (Kalanj, 2005: 266). U svakom slučaju, naglasak na rešavanju ’društvenog pitanja’ putem snažanog socijalnog reformizma, uz faktičku podršku liberalnoj demokratiji, nedvosmisleno smešta E. Durkhajma u tabor socijalnog ili ’levog’ liberalizma na ideološko-političkoj mapi.

referencu o životu i delu E. Durkhajma. Pošto se, uzimajući u obzir elemente korišćene u ovom radu, pomenute knjige u najvećem preklapaju, u analizi smo koristili samo prvu referencu.

13 Upravo kako to u slučaju njegovog homologa na političkom planu, L. Buržoa, čini N. Delaland, istoričar i profesor na Sciences Po u Parizu (Delalande, 2008). Na pitanje socijaliste Ž. Renara (Georges Renard) da li je i on sâm socijalista, L. Buržoa je odgovorio: „Socijalista, dakle, želim da budem, ali liberalni socijalista, najliberalniji od svih socijalista“ (Audier, 2007: 8).

14 Treba naglasiti da sociologov korporatizam, osim formalnih veza, nema nikakvih dodirnih tačaka sa fašističkim korporatizmom. Naime, nakon Drugog svetskog rata je bilo pokušaja da se napravi paralela, pa čak i uspostavi uzročna veza, između Durkhajmovog i fašističkog koncepta korporativizma.


Socijalni element u sociologovoj misli je bez bilo kakve sumnje građen i kroz druženje i intelektualnu bliskost sa pojedinim socijalističkim prvacima i levičarskim misliocima (up. Bourgin, 1938). Još na ENS-u će, naime, E. Durkhajm biti u aktivnom kontaktu sa Ž. Žoresom (iako se on u tom periodu nije još uvek izjašnjavao kao socijalista)15, sa kojim je i nakon osnovnih studija ostao u prijateljskim odnosima, i V. Omajem (Victor Hommay), a u referentnoj literaturi se najčešće podvlače i njegove veze sa A. Bergsonom (Henri Bergson), G. Beloom (Gustav Belot) i K. Žulian (Camille Jullian) (Mauss, 1971: 27; Fournier, 2007: 39). Na izoštravanje teorijske i političke optike ovih mladih intelektualaca svakako su uticale i veoma žive i sadržajne debate koje su se u njihovom kružoku odvijale o aktuelnim i podsticajnim kontroverzama toga vremena: novi republikanski program L. Gambete, reforme Ž. Ferija, kolektivizam Ž. Geda (Jules Guesde) itd. S druge strane, društveni i ekonomski kontekst je proizveo jedan novi i potentni intelektualni i politički pokret koji niko, ko je želeo da se bavi proučavanjem društvenog života druge polovine XIX veka, nije mogao da prenebregne ili ignoriše. U pitanju je naravno socijalistički pokret, a Durkhajmovo interesovanje za ovo pitanje je pojačano i činjenicom da su, kako tvrdi M. Mos (1971: 29), neki od njegovih najbriljantnijih studenata konvertirali na socijalizam, i naročito na marksizam (tj. njegovu francusku verziju ’gedizam’), zahvaljujući predanom proučavanju Marksovog Kapitala.

Kakav je Durkhajmov odnos prema socijalistima? Njegov interes za socijalističke ideje je manifestan i on veoma rano, još tokom boravka u Lajpcigu, ovladava ’izvorima’, poput A. Šeflea (Albert Schaeffle), K. Marksa i K. A. Sen-Simona (Claude-Henri de Saint-Simon). Prema svedočenju M. Mosa (1971), sociologov spis Socijalizam: definicija, počeci i sen-simonovska doktrina (u nastavku: Socijalizam), koji sadrži nekoliko lekcija o socijalizmu koje je pripremao za kurs na Univerzitetu u Bordou, zapravo je bio zamišljen kao uvodni deo jedne obimnije knjige o istoriji socijalizma. Na žalost, zbog drugih obaveza i prioriteta16, ta knjiga nikada neće biti završena, a sam E. Durkhajm se zapravo aktivno bavi ovim pitanjem od novembra 1895. do maja 1896. i više mu se neće vraćati (u smislu zasebnog problema koji bi preokupirao svu njegovu naučnu pažnju). U najkraćem, on će na socijalističku doktrinu gledati kroz čisto naučnu prizmu, bar je u to bio uveren, a u njenom tretiranju se neće odreći svojih opštih naučnih stajališta da

15 Dva velika imena francuske istorije su se prvi put srela u pansionu Žofre, u momentu kada je Ž. Žores već student ENS-a, dok E. Durkhajm priprema polaganje prijemnog ispita za ovu visokoškolsku ustanovu. Čak i nakon završetka studija, u periodu 1891. i 1893, kada su i jedan i drugi već formnirane političke i intelektualne ličnosti, nekoliko puta su se sreli i imali intenzivne diskusije u Bordou, gde je sociolog držao predavanja na Fakultetu književnosti i humanističkih nauka, a Ž. Žores dolazio da vrši političku agitaciju. M. Mos svedoči da je E. Durkhajm Žoresa percipirao prijateljem. S druge strane, Ž. Žores u La Dépêche od 2 maja 1893. takođe piše „moj prijatelj Durkhajm“. Zanimljivo je da se sociolog i socijalistički prvak nikada nisu opozirali jedan drugom u brojnim političkim i intelektualnim debatama koje su javno vođene krajem XIX i početkom XX veka, iako je za to nesumnjivo bilo prilike (Antonini, 2003: 64).

16 Već od 1896. on će početi da radi na Sociološkom godišnjaku, čime se vraća ’čistoj nauci’. Istorija socijalizma tako ostaje nedovršena a, prema svedočenju M. Mosa, on će žaliti zbog toga što nije mogao da nastavi da radi na ovoj temi (Mauss, 1971: 30).


društvene fenomene treba posmatrati kao ’stvari’, hladno, bez predrasuda i bez zauzimanja pozicije u odnosu na iste. Socijalizam je, dakle, iz njegove perspektive, sociološki problem, a da bi se objasnila socijalistička ideologija nužno je analizirati društvene činjenice koje su ljude popout K. A. Sen-Simona, Š. Furijea (Charles Fourier), R. Ovena (Robert Owen) i K. Marksa naterale da osmisle nove principe ne samo morala, nego i političke i ekonomske akcije.

Postoji mišljenje da je pod izgovorom istraživačke neutralnosti, E. Durkhajm u stvari jasno „zauzeo stranu, i nastojao da motiviše tu stranu“ (Mauss, 1971: 28). On, naime, prema Mosovim rečima, „simpatizira“ socijaliste i socijalizam, Žoresa, ali nikada neće „postati deo toga“ (nikada mu se nije predao). Svom nećaku, koji, nekoliko godina kasnije, pokušava da ga opet pridobije17 i čije političke aktivnosti nervozno prati iz daljine, on će odgovoriti: „(...) Predikcija je beskorisna. Ja sam spreman da pristupim socijalizmu kad on bude izmenio svoje formule, tj. kad bude prestao da bude eksluzivan deo klase” (Fournier, 2007: 207). Drugim rečima, kad bude prestao da bude ono što ga kvintesencijalno čini socijalizmom. Upravo zbog toga, od samog starta je prisutna i sociologova „zadrška“, kako će to reći M. Mos18, pa i sumnja u socijalizam, jer E. Durkhajm ne krije svoje principijelno protivljenje njegovom „nasilničkom“, „klasnom“, „radničkom“ i, generalno, „političkom“ i „politikantskom“ karakteru. Interesantno je da su prva tri obeležja, kao celina, karakteristična, primarno, za marksistički socijalizam, dok je sociologova pažnja u analizi socijalizma, kako ćemo videti u nastavku rada, usmerena pre svega na njegovu sen-simonovsku verziju. U tom smislu, čini se da M. Mos ove tvrdnje iznosi ne na temelju pročitanog u Durkhajmovim tekstovima i knjizi, nego na osnovu svojih ličnih razgovora sa rođakom i u tim razgovorima iznešenih sociologovih stavova prema marksizmu. S druge strane, potonja dva ’problematična’ obeležja socijalizma, naime „politički“ i „politikanski“ karakter, E. Durkhajmu su sporni jer je on iznad svega ’partizan nauke’, nauke koja je jedina sposobna da nas snabde adekvatnim saznajnim aparatom.

Pored kazanog, klasik sociologije se, kao socijalni liberal i pristalica solidarističke doktrine, svesrdno suprostavlja svakom ratu između klasa. Jedine promene koje priznaje, tj. smatra progresivnim su one koje su išle u korist čitavog društva, a ne samo jedne od njegovih frakcija (bez obzira na njenu snagu ili brojnost). Iako je čitava njegova sociologija stavljena u službu konačnog etabliranja principa Francuske revolucije, E. Durkhajm je, misleći na potencijalnu socijalističku revoluciju, smatrao da su političke revolucije „veštačke, skupocene i mnogo više teatralne nego ozbiljne”, a suprotstavlja se i internacionalističkoj vokaciji socijalizma. I pre Prvog svetskog rata je, dakle, sociolog isticao naivnost

17 Tokom svojih studija u Parizu, M. Mos je veoma aktivan u socijalističkom pokretu. To je, naravno, sasvim prirodan angažman za nekoga ko je, zajedno sa drugim studentima, napustio Radničku partiju kako bi se učlanio u Socijalističku revolucionarnu radničku partiju (POSR). M. Mos je tako postao jedan od socijalističkih studenata ’komesara’ koji je nastojao da, prema rečina U. Lagardela (Hubert Lagardelle) izrečenim u prvom broju časopisa La jeunesse socialiste (januar 1895), „razviju socijalističko uverenje kod studentata i profesora”. (up. Fournier, 2007).

18 Citati koji slede u nastavku odeljka predstvljaju deo sledeće bibliografske jedinice: Mauss, 1971: 28-29.


onih koji su verovali u stabilnost internacionalne organizovanosti radničke klase (što mu je razvoj događaja, a pre svega raspad Druge internacionale, možda dao za pravo), da bi pod uticajem ratnog okruženja i sâm podlegao nacionalizmu (iako je pre rata bio protivnik svakog sukoba ne samo između klasa, nego i nacija, kao i koncepta ’državnog rezona’)19. Sve u svemu, tek uzimajući u obzir osnov Durkhajmove sociološke konstrukcije, ali i političke vrednosti koje su usmeravale njegovu društveno-integrativnu misao20, možemo razumeti sociologovu nameru da na naučan način obradi socijalizam kao osobito političko pitanje. Iako M. Furnije tvrdi da Durkhajmovo bavljenje socijalizmom svedoči o „udaljenoj simpatiji“ prema istom21, na osnovu svega rečenog je, možda, opravdanije reći da se pre radi o simpatiji prema socijalitičkim prijateljima i rođakovom angažmanu. S druge strane, njegova analiza socijalizma jasno pokazuje jedan veoma distanciran odnos prema predmetu proučavanja sa ciljem da se uz pomoć već izgrađenog teorijskog i metodološko-interpretativnog okvira razume, objasni i naučno delegitimiše ’društvena činjenica’ koja je dobrano ustalasala intelektualne duhove onog vremena, ali je istovremeno i pretila da dovede u pitanje političku hegemoniju solidarizma.

Socijalizam Emila Durkhajma

Nagli uspon socijalizma kao političkog pokreta u Francuskoj (up. Ligou, 1962; Lefranc, 1963; Caute, 1966; Castagnez-Ruggiu, 1997) prati i sve bogatija produkcija naučne literature koja se njime bavi. Za razliku od 1880-ih, kada još uvek ne postoji „velika socijalistička partija u Francuskoj, a Marks i ’Kapital’ su poznati, ali slabo i loše“ (Aron, 1985: 1041), dok je pitanje socijalizma potpuno odsutno iz ’zvaničnih’ debata22, već početkom poslednje decenije XIX veka se pojavljuju naslovi poput: Socijalizam ispred društvene nauke, Socijalizam i pozitivna nauka, Socijalisti i sociolozi, Socijalizam i reformistička sociologija,

19 E. Durkhajm je, naime, 1915. objavio nacionalistički propagandistički tekst „Nemačka iznad svega: nemački mentalitet i rat“ (up. Durkheim, Karsenti, 2017). Takođe, istoričar Ž. Noarijel tvrdi da je u „Pismu svim Francuzima“ iz 1916. [pored E. Durkhajma, potpisuju ga još istoričar E. Lavis (Ernest Lavisse) i još nekoliko intelektualaca i generala], teorija kolektivnih reprezentacija, koju je sociolog konstruisao kako bi objasnio univerzalni karakter ljudskog duha, transformisana u nacionalistički pamflet koji govori o „nemačkom mentalitetu (...) odgovornom za kataklizmu“ (Noiriel, 2010: 226).

20 Prema V. Miliću, suština društveno-integrativne misli je da se „u njenom jezgru (...) nalaze ideje pomoću kojih se opravdava oblik društva za koji se zalaže neka društvena grupa, njen postojeći ili željeni društveni položaj, unutargrupni i međugrupni odnosi, kao i ideje o načinu međusobnog usklađivanja raznih društvenih delatnosti u sklopu postojećeg ili zamišljenog budućeg oblika društvene prakse“ (Milić, 1986: 448).

21 Između ostalog i zbog toga što je E. Durkhajm nekoliko puta slao veoma podržavajuće poruke različitim levičarskim tendencijama i sugestiju da samo jasnoća doktrine i jedinstvenost mogu dati veću snagu socijalističkom pokretu jer „ne možemo da negiramo doprinos ovog pokreta, u najmanjem za ono što on nosi u sebi kao esencijalno (...)“. U tom ključu, on je poručivao socijalistima: „Prestanite da se svađate“ (Fournier, 2007: 208).

22 „Svi o njemu razmišljaju, niko o njemu ne govori, ili se spominje u kontekstu egzorcizma“ (Pérignon, 1969: 179).


Socijalizam i društvena nauka itd. Iste godine, 1893, kada iz štampe izlazi spis „O društvenoj podeli rada“, E. Durkhajm u tada prestižnom akademskom časopisu Filozofska revija objavljuje članak pod naslovom „Beleška o definiciji socijalizma“ (Durkheim, 1893 [Durkheim 2001). Tekst predstavlja prilog angažovanoj polemici sa filozofom G. Beloom (Gustave Belot), koji je u avgustovskom broju istog časopisa pokušao da naučnoj javnosti ponudi jednu sveobuhvatnu i originalnu definiciju socijalizma. Ovo je ujedno i prvi sociologov pisani naučni doprinos problematici koju će kasnije razviti kroz još nekoliko stručnih priloga objavljenim tokom života (up. Durkheim, 1897, 1899), ali i nakon smrti (up. Durkheim 1923, 1925 i 1926) u akademskim časopisima, a naročito u knjizi Socijalizam (Durkheim, 1928 [Durkheim 1971, 2001).

Na samom početku svog kursa, E. Durkhajm nas uvodi u temu insistirajući na tome da socijalizam možemo proučavati na dva različita načina. Drugim rečima, iz njegove perspektive, na socijalizam najpre možemo gledati kao na naučnu doktrinu o prirodi i evoluciji društava generalno, a savremenih – najcivilizovanijih – posebno. U tom slučaju, procedura koju bismo koristili u analitičkom procesu se ne bi razlikovala od one kojoj naučnici podvrgavaju teorije i hipoteze u okviru svojih naučnih disciplina. To znači da bismo socijalizam tretirali sasvim apstraktno, nezavisno od vremena i prostora, izvan istorijskih zbivanja, tj. ne kao činjenicu čiju genezu nastojimo da utvrdimo, nego kao sistem stavova koji izražavaju ili su predviđeni da izražavaju činjenice – pitajući se da li je taj sistem tačan ili pogrešan, da li ispravno opisuje društvenu stvarnost ili ne, u kojoj je meri konzistentan itd. Sociolog, međutim, odbija da na taj način pristupa istraživanju socijalizma jer smatra da se socijalističkom učenju ne može dati naučni status. Nauka, naime, podrazumeva istraživanje koje se odnosi na jedan određeni deo stvarnosti koji treba poznavati i, ako je moguće, razumeti. Opisati i objasniti ono što je i što je bilo, jedini je zadatak nauke. Drugim rečima, spekulacije o budućnosti nisu deo nauke, bez obzira što je njen krajnji cilj da ih učini mogućim. S druge strane, socijalizam je u celini orijentisan ka budućnosti. Iako E. Durkhajm priznaje da socijalizam nikada nije nipodaštavao ’argument činjenica’, a upravo u njegovo vreme se pojavljuje i nešto što pledira da se nazove naučnim socijalizmom, on za njega predstavlja, pre svega, plan rekonstrukcije aktuelnog društva, čak program kolektivnog života koji još uvek ne postoji, kakav se sanja i koji se predlaže ljudima kao jedini dostojan njihovih zalaganja. U tom smislu, socijalizam se mnogo manje bavi onim što je ili što je bilo, nego onim što treba biti.

Već na ovom mestu se postavlja pitanje održivosti Durkhajmove teze, jer su sve socijalističke doktrine – zadržimo se pritom samo na one koje sociolog uključuje u socijalistički korpus (ma koliko njegovi kriteriji bili problematični, ali o tome ćemo u daljem toku radu) – a pogotovo najrelevantnije, bile primarno orijentisane na kritiku upravo onoga što je i što je bilo, a tek manjim delom na sistematičnu razradu onoga što treba biti. To je i jedna od primarnih zamerki ne samo marksizmu, kao verovatno najkoherentnijoj i najrazvijenijoj socijalističkoj doktrini, nego i sen-simonizmu kao socijalističkoj doktrini kojoj klasik sociologije posvećuje najveću pažnju. Naravno, uprkos tome što je u periodu u kome E. Durkhajm stvara, granica između nauke, tj. sociologije i socijalizma


bila veoma fluidna23, idealno-tipska razlika između ova dva oblika saznanja u pogledu ’cilja’ svakako ostaje onakva kakvom je sociolog vidi i objašnjava. Štaviše, njeno teorijsko obrazloženje u knjizi Socijalizam predstavlja možda i najveći naučni doprinos rečenog spisa. Naravno, drugo je pitanje da li se ’realno postojeća’ Durkhajmova sociologija može na svim nivoima uklopiti u naučni idealno-tipski kalup, na čemu sociolog insistira? Naš odgovor na ovo pitanje je, na osnovu svega rečenog, svakako odrečan. Svakako, E. Durkhajm ne negira da je nesporno da je socijalizam dao mnogo jači podsticaj proučavanjima u društvenim naukama – stimulišući naučnu aktivnost, provocirajući istraživanja, postavljajući nove probleme itd. – nego što su društvene nauke dale podsticaj razvitku socijalizma, tako da je njegova istorija u velikoj meri isprepletena sa istorijom društvenih nauka, a naročito sociologije. S druge strane, na planu saznajnog doprinosa, sociolog ističe veliku disproporciju između retkih i mršavih podatka koje socijalizam pozajmljuje društvenim naukama i opsežnih praktičnih zaključaka koje on iz naučnih podataka izvlači i koji predstavljaju samu bit njegovog političkog projekta.

Ono što je, dakle, differentia specifica socijalizma u odnosu na nauku je činjenica da socijalizam na prvom mestu predstavlja ideal orijentisan ka budućnosti koji stremi kompletnoj promeni društvenog poretka. Međutim, prema Durkhajmovom mišljenju, da bismo znali šta mogu i moraju postati, čak i u bliskoj budućnosti, npr. porodica, vlasništvo, moral, pravo, politička organizacija, ekonomija, itd. nužno je rečene društvene fenomene najpre istorijski proučavati, odnosno utvrditi kako su se one menjale u istorijskoj perspektivi i koji su ključni faktori i uslovi determinisali njihove promene i varijacije. Jedino u tom slučaju, smatra sociolog, možemo racionalno da prosuđujemo i šta ove istraživačke teme, u kontekstu našeg kolektivnog postojanja, znače danas. Iako je ovakav tip istraživanja društvenih pojava, na kojima je insistirao E. Durkhajm, u strogom smislu, početkom 1890-ih čak i u najrazvijenijim formama bio tek u formativnoj fazi, nije nevažno primetiti da na rečenom planu nema gotovo nikakvih kvalitativnih razlika između Durkhajmove sociologije i Marksovih (nepamfletskih!) socijalističkih spisa. Osim toga, u skladu sa svojim opštim pozitivističkim stremljenjima, E. Durkhajm na nekoliko mesta u razmatranju socijalizma afirmiše ideju da i same društvene nauke imaju nedovoljno razvijen teorijski i metodološki alat (u odnosu na prirodne). On, u tom ključu, tvrdi da u njihovom korpusu još uvek ne postoji baza za metodičnu indukciju istraživanja onoga što će biti, naročito za indukciju širine kakvu zahteva predmet istraživanja kakav je socijalizam, čime implicira da je to posao koji čeka svakog pojedinačnog

23 Tokom prvog kongresa Međunarodnog sociološkog instituta, 3. oktobra 1894, E. Feri (Enrico Ferri) je zaključio svoj govor sledećim rečima: „Sociologija će biti socijalistička ili je neće biti“. Na ovo će mu E. De Roberti (Eugène de Roberty) odgovoriti: „Bogatstvo socijalizma je usko povezano sa bogatstvom nastajuće sociologije. Ako mu se nekada desi da ne prepozna ili izbriše ove veze, pojaviće se neki novi, logičniji pokret, koji će iskoristiti istine, izložene činjenično i iskustveno, izdane od strane socijalista“ (Pérignon, 1969: 180). E. Feri će, takođe, u svom delu „Socijalizam i pozitivna nauka“ ustvrditi sledeće: „kao ubeđeni darvinista i spenserijanac, predlažem da pokažem da je marksistički socijalizam u društvenom životu (...) samo praktičan i plodan dodatak ovoj modernoj naučnoj revoluciji koja je danas pobednička upravo zahvaljujući radovima Čarlsa Darvina i Herberta Spensera“ (Ferri, 1896: 9).


teoretičara. Za takav poduhvat im, međutim, ni „socijalizam nije dao vremena (....) a možda čak možemo reći da ni sam nije imao dovoljno vremena“ (Durkheim, 1971: 36).

Naslanjajući se na ovu tezu, E. Durkhajm argumentuje da ne može postojati ni naučni socijalizam. Jer, da bi jedan takav socijalizam bio moguć, društvene nauke – koje dakle još uvek nisu u potpunosti izgrađene, tj. nisu nauke u punom smislu te reči – morale bi biti onaj nužan uslov u tom procesu scijentifikacije socijalizma, tj. bilo bi neophodno da im se socijalizam maksimalno približi i na njih čvrsto naslanja. Nasuprot tome, sociolog tvrdi da socijalizam nije nikada ni imao takvu ambiciju, čak ni u rudimentarnoj fazi razvoja društvenih nauka, navodeći primer Marksovog Kapitala, naime, po njegovom mišljenju, „najjačeg“, „najsistematičnijeg“ i „idejama najbogatijeg“ dela „koje je proizvela Škola“: „Jedino su statistički podaci, istorijska poređenja i istraživanja dovoljna da bi se obradilo bezbroj pitanja koja su tu tretirana. Treba li podsetiti da je tu čitava teorija vrednosti smeštena u nekoliko rečenica“ (ibid: 36). Ova tvrdnja je možda najeklatantniji primer Durkhajmove ideološki obojene, ali i, što je još pogubnije za njegov naučni pristup, činjenično potpuno neutemeljene diskvalifikacije ’naučnog socijalizma’. Naime, kao neko ko je, prema rečima M. Mosa, bio vrlo dobro upoznat sa Marksovim radom, i ko je, da ga angažman na Sociološkom godišnjaku u tome nije sprečio, planirao da čitav deo svog kursa o socijalizmu posveti pitanju marksizma, E. Durkhajm je svakako morao znati da ’teorije o višku vrednosti’ predstavljaju deo obimnog Marksovog rukopisa od 1861. do 1863, koji se sastoji iz 23 sveske i ima oko 200 štampanih tabaka. Veliki deo tog rukopisa u još razrađenijoj formi čini sadržaj prvog toma, ali i četvrte knjige Kapitala, koju je inače, za razliku od prve tri teorijske knjige, K. Marks nazvao „istorijskim, istorijsko-kritičkim i istorijsko-literatnim delom rada“ (Marks i Engels, 1974: VII).

Malo je verovatno da sociolog nije bio upoznat sa Marksovom fascinacijom statističkim, matematičkim i uopšte kvantitativnim modelima analize, odnosno namerom – koja je naročito operacionalizovana upravo u Kapitalu (ovde ne ulazimo u pitanje uspešnosti te operacionalizacije) – da svoje teorijske stavove ne samo precizno odredi, nego i matematički dokaže (vid. Marks, 1978; Bogdanović, 1981). Ovakva usmerenost nije neobična imajući u vidu ne samo to da je K. Marks sebe definisao primarno kao naučnika koji se bavi društvenim svetom (Cornforth, 1962: 142), nego i da je njegov naučni pristup bez bilo kakve sumnje pozitivistički (Acton, 1967: 30), uprkos preziru koji je pokazivao prema ’kontovskom pozitivizmu’. U najkraćem, E. Durkhajm denuncira ne samo Marksov Kapital, nego i čitav „naučni socijalizam“, stanovištem da socijalizam generalno karakteriše instrumentalizacija naučnih istraživanja kako bi se uverljivim podacima postigao cilj utemeljenja već formulisane socijalističke doktrine. To je donekle razumljivo s obzirom da je sociologovo mišljenje da je „strast inspiracija svih tih sistema“. Ona je ta koja ih je izrodila i dala im snagu. Žeđ za jednom uzvišenijom pravdom, zabrinutost za radne klase i osećaj nemira zbog postojećeg stanja su pokretačka snaga socijalista. Stoga, „socijalizam nije nauka, sociologija u malom, to je krik bola, i ponekad ljutnje, koji ispuštaju ljudi koji najživlje osećaju našu kolektivnu nevolju“ (Durkheim, 1928 [Durkheim 2001:


12).24 Uz to, za razliku od Durkhajmove nauke, tj. sociologije, tj. solidarističke doktrine, koja teži konsenzusu i društvenu integraciju svih klasa i socijalnih grupa postavlja kao primarni cilj naučnog angažmana, aspekt socijalizma koji se odnosi na empatiju prema deprivilegovanima, želju da se isprave socijalne nepravde i konstantnu brigu za dobrobit nižih socijalnih stratuma, ono je što ga diskvalifikuje kao naučno pregalaštvo. Ni na ovom mestu nije baš najjasnije na osnovu čega on vidi kvalitativnu razliku između datih socijalističkih stremljenja i npr. svojih ’naučnih’ nastojanja da uz pomoć sociologije utemelji novu religiju, tj. novi društveni integrator (consensus omnium), sa vrlo jasnim političkim ciljem koji podrazumeva „kanonizaciju revolucionarnih tekovina koje su imale biti ugrađene u temelje Treće republike (Mimica, 1995: 101).

E. Durkhajm, ipak, vidi važnost socijalizma na jednom drugom nivou. Naime, uprkos tome što nije nauka, niti naučni izraz društvenih činjenica, socijalizam je, prema sociologovom mišljenju, društvena činjenica najviše važnosti koju treba izučavati iz dva razloga. Najpre, rađanje socijalizma nam otvara prostor da lakše utvrdimo društvene prilike koje su doprinele njegovoj pojavi. Koristeći metaforu bolesti, on tvrdi da je socijalizam sam ’simptom bolesti’. S druge strane, proučavanje socijalizma nam nudi i mogućnost da postavimo ’dijagnozu bolesti’, ali i da pronađemo ’lek protiv bolesti’, tj. da damo adekvatan odgovor na društvene probleme koji su ga uzrokovali. Međutim, sociolog ujedno i upozorava da lek nije isto što i želja pacijenta, te na tom tragu zaključuje: „Kako bi izgledala situacija kada bi doktor vapaje i žudnje svog pacijenta držao za naučne istine?” (Durkheim, 1928 [Durkheim 2001: 12). Drugim rečima, možemo reći da dok se socijalisti bave patnjom pacijenta, tj. žrtve bolesti koju mogu da osete, ali nisu u stanju da je identifikuju, sociologija je identifikuje i predlaže terapiju (Aron, 1985: 1041). Ukratko, zadatak nauke nije, kako su to neki socijalisti priželjkivali, da socijalizmu obezbedi teorijski kostur i strateške smernice za političko delanje, nego da ga hladno upozna, „da zna šta je on, odakle dolazi i gde ide (koji su mu ciljevi)“ (Durkheim, 1928 [Durkheim 2001: 13). Socijalizam tako, iz sociologove perspektive, predstavlja odgovor (naravno pogrešan!) na krizu francuskog društva i treba mu priznati doprinos zbog toga što je pomogao nauci da razume karakter krize i ponudi adekvatne odgovore. Naravno, odgovore može dati isključivo sociologija. Na tragu rečenog, E. Durkhajm u citiranom tekstu, u kome se bavi poreklom socijalizma, kao i u knjizi Socijalizam, precizira da ga ne interesuje, kao što to slučaj sa G. Beloom i nekim drugim autorima, socijalizam kao teorijski koncept, već socijalizam kao ’stvar’, realnost, odnosno „objektivna činjenica koja se razvija pred našim očima“ (Durkheim, 1893 [Durkheim 2001: 4). Drugim rečima, u

24 E. Durkhajm tvrdi da ovo isto važi i za teorije koje se obično suprostavljaju socijalizmu, pre svega za ekonomiste koji zagovaraju laissez faire ekonomiju, traže redukciju uticaja države i insistiraju na tome da celokupan društveni život prepustimo tržišnoj konkurenciji. Ni oni, smatra sociolog, ne naslanjaju svoje zahteve na naučno izvedene zakone. Individualizam, kao i socijalizam, iz njegove perspektive je pre svega oblik ’strasti’ koja se afirmiše bez obzira na argumente na koje se poziva da bi racionalizovala svoje postojanje. Sociologija, pak, odnosno Durkhajmova solidaristička paradigma, predstavljaju objektivan izvor saznanja o društvenom svetu, neopterećen ovom strašću.


skladu sa epistemološkim i metodološkim načelom razvijenim prilikom ranijih proučavanja samoubistva, porodice, braka, kazne, religije itd, on će u analizi koristiti ovaj već razrađen pristup kako bi utvrdio suštinske osobine socijalizma, tj. koji su njegovi ključni elementi, istorijski počeci, kroz koje je transformacije prošao, čime su bile obeležene te transformacije idr.

Prema Durkhajmovom mišljenju, suštinske osobine jedne ’stvari’ su upravo one koje možemo videti svuda gde ta stvar postoji i koje pripadaju samo njoj. Drugim rečima, ukoliko želimo da znamo na čemu se socijalizam kvintesencijalno bazira, trebalo bi pre svega iz njega izdvojiti one crte koje se nalaze u svim socijalističkim doktrinama bez razlike. „Jer, poseban socijalizam tog ili tog sociologa je uvek samo jedna od mnogobrojnih varijacija vrste, tj. ne predstavlja samu vrstu. Prihvatimo za trenutak da je takav poseban socijalizam (misli na pojedinačna, različita, pa čak i suprostavljena shvatanja socijalizma uzeta nezavisno jedna od drugih, prim. IM) jedina istina, da su sve druge forme socijalizma naopake ili pogrešne, (...) morbidne, mi ipak nemamo pravo da definiciju fenomena učinimo apstraktnom. Pogrešan socijalizam je i dalje socijalizam. Zapostavljajući ga, sistematski rizikujemo da od stvarnosti koju proučavamo napravimo jedan okrnjeni koncept, jer se naslanja na nekompletno zapažanje“ (Durkheim, 1893 [Durkheim 2001: 3). U životnom poretku, smatra sociolog, ne možemo znati šta čini suštinu jedne društvene činjenice ukoliko u analizu ne uključujemo ne samo normalne, nego i anormalne i patološke forme koje ona predstavlja. Ovo je istina koja se nameće i samom naučniku. Naravno, teško je pretpostaviti da je uopšte moguće kvalifikovati pog rešnom i anormalnom neku pojedinačnu analizu socijalizma, pre nego što sami konstituišemo ’normalan tip’. U tom smislu, uzimajući u obzir da postoji jedan broj doktrina koje su označene – i same se poimaju – kao socijalističke, važno je, prema Durkhajmovom mišljenju, razumeti ih kao različite izraze jedne opšte tendencije koju on naziva ’socijalističkim duhom’. Jedino ukoliko sve ove varijacije iste vrste sadrže zajedničke crte i pritom ih je moguće otkriti, otvara se prostor za formulaciju jedinstvene definicije. Da bismo do toga došli, važno je postaviti, kako kaže sociolog, „leđa o leđa“ sve te doktrine, od „najstidiljivijeg državnog socijalizma“, do „najrevolucionarnijeg kolektivizma“ (Durkheim, 1893 [Durkheim 2001: 5). Naslanjajući se na dati okvir, E. Durkhajm uzima u obzir raznorodne ’socijalističke sekte’: od onih koje identifikuju socijalizam sa „negacijom individualnog vlasništva“, preko onih koje ga „poistovećuju sa potčinjavanjem individue kolektivu“, do onih koje se „zauzimaju za klase koje pate“.

U skladu sa jednom od najstarijih akadameskih logika, koja je postala praksa i u sociologovim ranijim radovima, pre svega u Pravilima sociološke metode, E. Durkhajm najpre ukazuje na ’negativ’, kroz osporavanje i pobijanje stanovišta sa kojima polemiše, zatim konstruiše ’pozitiv’, kroz sopstveno konkurenstko viđenje ’društvene činjenice’ koju proučava, da bi napokon mogao da izloži definiciju date ’društvene činjenice’, odnosno socijalizma, i detaljno je obrazloži.

Prema Durkhajmovom mišljenju, najrasprostranjenija je ona definicija koja kao quinta essentia socijalizma vidi „čistu i jednostavnu negaciju individualne svojine“ (Durkheim, 1928 [Durkheim 2001: 15). Ova tradicija je, kako on navodi, afirmisana implicitno u nekoliko diskusija o socijalizmu, a jedan od njenih


branilaca je bio i istaknuti filozof P. Žane (Paul Janet)25. E. Durkhajm tvrdi da ne postoji ni jedna socijalistička doktrina na koju bi ovakva definicija mogla da se primeni. Čak i kolektivistička doktrina K. Marksa, koja traži najveće moguće ograničavanje privatne svojine „(...) od individua oduzima pravo na posedovanje sredstava za proizvodnju, ali ne i na svaki oblik bogatstva. Oni (individue, prim. IM) zadržavaju apsolutno pravo nad produktima svoga rada“ (ibid: 16). Ovde, međutim, problem predstavlja činjenica da sâm P. Žane u delu Poreklo socijalizma, koje predstavlja predmet Durkhajmove kritike, ne tvrdi ono što mu E. Durkham suštinski spočitava. Naime, on kaže samo to da Francuska revolucija nema socijalistički karakter jer „nije izvršila nasilje nad principom vlasništva“ (Janet, 1893: II). Čak i ukoliko bismo na ovom mestu apstrahovali dubinsku problematičnost rečene tvrdnje, jer je Francuska revolucija itekako izvršila nasilje nad feudalnim i crkvenim vlasništvom u korist građanskog, Žaneov iskaz se ni u kom smislu ne potire sa Marksovim konceptom, tako da deluje da E. Durkhajm, osim što ne pravi do kraja razliku između privatne i lične svojine26, koristi istu onu ’nenaučnu’ tehnologiju obračuna sa ’isfabrikovanim suparnikom’. U najkraćem, njegova teza je da se socijalizam, uključujući i marksizam, koji insistira na ’ograničavanju’ ali ne i ukidanju individualnog vlasništva, samo u ’stepenu’ razlikuje od onoga što je u tom periodu bila hegemona društveno-ekonomska formacija, pa čak i od najgorljivijih teorijskih i ideoloških zastupnika privatnog vlasništva, te da se, za razliku od komunizma ne može definisati zajedničkim vlasništvom.27

E. Durkhajm, takođe, osporava i shvatanje socijalizma kao „strogo potčinjavanje individue kolektivitetu“. Na ovom mestu, kako bi argumentovao

25 Na tom tragu, nije baš najjasnije zašto prof. A. Mimica tvrdi da E. Durkhajm izdvaja ’tipična’ stanovišta socijalizma, istovremeno izostavljajući navođenje njihovih branilaca (Mimica, 2004: 135). Naš prigovor u vezi sa Durkhajmovim pristupom nije u tome što izostavlja autore ’tipičnih definicija’ socijalizma, nego što stanovišta istih ili domišljava ili im neargumentovano pripisuje značaj ’tipičnih’.

26 Drugim rečima, čak i ’najradikalniji’ socijalizam dozvoljava pravo na ličnu svojinu, iako ograničava pravo na privatnu svojinu, odnosno na posedovanje sredstava za proizvodnju. Dok lična svojina podrazumeva svojinu u vlasništvu pojedinca kojom on zadovoljava svoje potrebe i vezana je za potrebe, privatna svojina je svojina nad sredstvima koja omogućavaju sticanje prihoda i profita. Ili kako to Marks i Engels u „Komunističkom manifestu“ kažu: „Nama komunistima se prebacivalo da hoćemo ukinuti osobno, vlastitim radom stečeno vlasništvo; vlasništvo koje tvori temelj svake osobne slobode, djelatnosti i samostalnosti. (...) Ono što odlikuje komuniste nije ukidanje vlasništva kao takvog, nego ukidanje građanskog vlasništva (...) Moderno građansko privatno vlasništvo posljednji je i najsavršeniji izraz proizvodnje i prisvajanja proizvoda koji počiva na klasnim suprotnostima, na izrabljivanju jednih posredstvom drugih. U tom smislu komunisti mogu svoju teoriju sažeti u jednom izrazu: ukidanje privatnog vlasništva“ (Marks i Engels, 2008: 577, 578).

27 Naravno, ova teza je potpuno neodrživa imajući u vidu da se ne samo marksistički teoretičari i političke formacije inspirisane marksizmom, već i socijalisti svih profila u to vreme zalažu za potpuno podruštvljavanje sredstava za proizdvodnju, što ih stavlja u svojevrsni kontrapunkt prema liberalnim tendencijama koje su ovako nešto smatrale ne samo neprihvatljivim, nego i opasnim, a privatnu svojinu stavljale na pijedestal političkih prioriteta. U tom ključu, razlika između njih je bila suštinska, a ne u nijansama, kako implicira E. Durkhajm. Što je, u krajnjem, politički razvoj situacije u zemljama koje su svoje društvene sisteme legitimizovale pozivajući se na marksizam, i potvrdio.


svoju tvrdnju, on u prvi plan stavlja definiciju socijalizma A. Elda (Adolphe Held), po kome „mi možemo da definišemo kao socijalističku svaku tendenciju koja traži subordinaciju individualnog dobra zajednici” (Durkheim, 1928 [Durkheim 2001: 16). Pored A. Elda, sociolog se poziva i na nemačkog istoričara i ekonomistu V. Rošera (Wilhelm Roscher), koji socijalističkim naziva one političke tendencije koje insistiraju na tome da su zajednička dobra na višem stupnju od onoga što predstavlja jednostavnu ljudsku prirodu. Međutim, E. Durkhajm tvrdi da je ova definicija pogrešna jer je arbitrarna i ne može služiti kao kriterij distinkcije socijalizma od onoga što on nije. Ona, naime, nije u stanju ne samo da obuhvati totalitet svih socijalističkih tendencija (npr. ’furijerizam’ i Prudonov ’mutualizam’, gde je individualizam sistematski poprimao jedan paradoksalan oblik28), nego i da svojom osobenošću socijalizam razlikuje od drugih političkih doktrina. Naime, on smatra da u ljudskoj istoriji nije postojalo društvo u kome privatna dobra i interesi nisu bili podređeni društvenim ciljevima.29 Elem, po sociologovom mišljenju, i tu se on naslanja na F. Engelsa, sam marksizam zahteva ukidanje države, a kao što može postojati autoritarni socijalizam, treba imati u vidu i njegovu esencijalno demokratsku varijantu koja je plod revolucionarnog individualizma. Na ovom mestu, E. Durkhajm postavlja retoričko pitanje da li je moguće logički pomiriti ove različite socijalističke struje, uz konstataciju da poduhvat koji čini ipak nema ambiciju da utvrđuje logičku vrednost socijalizma, već čega je on ime (ibid: 17). Iako se ne može izneti nikakva primedba logici Durkhajmove argumentacije, čini se da je i u ovom slučaju njegova interpretacija konkurentskog stanovišta, odnosno stanovišta koje kritikuje i predstavlja kao ’tipično’ (na prvom mestu V. Rošera), sasvim pojednostavljujuća i netačna (up. Roscher, 1878).

Najzad, postoji još jedna, iako adekvatnija, ipak, prema mišljenju klasika sociologije, pogrešna definicija socijalizma. U pitanju je shvatanje koje podrazumeva da je socijalizam često, ako ne i uvek, u sebe intrizično uključivao cilj „poboljšanja socijalnog statusa radničke klase kroz uvođenje više jednakosti u ekonomskim odnosima“30. „To je i razlog zašto ga zovemo ekonomskom

28 I na ovom mestu se postavlja isto pitanje kao i u prethodnom slučaju. Naime, E. Durkhajm u socijalizam uključuje ne samo marksizam, nego i anarhizam. Uprkos zajedničkim korenima i pozivanju K. Marksa na tradiciju Pariske komune (koja je u velikoj meri bila obeležena anarhističkim pristupom), krajem XIX veka su to već bile poprilično suprostavljene političke doktrine i pokreti. „Vi ste anarhista! Mi ćemo svom našom snagom ići protiv vas“, upozorio je legendarni revolucionarni socijalista L. Er (Lucien Herr), koji je najzaslužniji za Žoresov prelazak na socijalizam, isto tako legendarnog francuskog pisca i libertera Š. Peguja (Charles Péguy) (cit. pr. Plenel, 1999: 40). Durkhajmov propust tim više čudi jer je sociolog bio savremenik propasti Prve internacionale.

29 Kao što znamo, ovo je leitmotiv čitavog Durkhajmovog dela, koji se može naći recimo u Elementarnim formama religijskog života, gde se religija vidi kao hipostazirano i preobraćeno društvo, ali i u razmatranjima koja se tiču metodologije i problema samoubistva. Drugim rečima, sociolog bi prema autorima ovog tipa definicije bio obeležen kao socijalista par excellence, što on, sasvim opravdano, želi da izbegne.

30 Profesor A. Mimica (2004: 137) i na ovom mestu, čini se, pravi grešku svodeći navedenu definiciju na „težnju za potpunom socijalnom pravdom“. Naime, „težnja za potpunom socijalnom pravdom“, uprkos brojnim preklapanjima, se nikako ne može staviti u istu ravan sa „težnjom ka poboljšanju statusa radničke klase i više jednakosti u ekonomskim odnosima“. E. Durkhajm nesumnjivo govori o ovom potonjem.


filozofijom klasa koje pate“ (ibid: 17). Međutim, ta odlika nije karakteristična isključivo za socijalizam, jer su i progresivni liberalni ekonomisti izrazito želeli najmanju moguću socijalnu nejednakost, s tim što su oni verovali da društveni napredak i jednakost mogu i moraju biti postignuti kroz igru zakona ponude i potražnje, odnosno eo ipso: nikakva državna intervencija nije potrebna. Štaviše, ona je, po njihovom mišljenju, kontraproduktivna, tj. dovodi do suprotnih rezultata. E. Durkhajm se na tom tragu pita da li je ono što socijalizam razlikuje od drugih doktrina to što on želi da postigne isti rezultat, samo drugačijim sredstvima. Naglasak na ovom elementu je svakako bio kamen temeljac definicije koju je, prema klasiku sociologije, ponudio belgijski socijalistički pisac E. Lavelej (Émile de Laveleye).31 Međutim, socijalizam, kako on veli, s druge strane često podrazumeva i bavljenje pitanjima koja nemaju direktne veze sa problemom radničke klase. Na primer, kod K. A. Sen-Simona, koji je iz Durkhajmove perspektive osnivač ne samo modernog socijalizma nego i sociologije32, pitanje poboljšanja uslova radničke klase je sve do pred kraj njegovog života bilo sasvim sekundarno. Isto važi i za ’katedarski socijalizam’. S druge strane, postoji jedna druga doktrina koja nastoji da ovaj element još radikalnije postavi od socijalizma: u pitanju je, naime, komunizam (koji odbacuje svako individualno vlasništvo i ekonomsku nejednakost).

Najzad, E. Durkhajm primećuje i da postoje određene socijalne mere u savremenom društvu koje nisu ekskluzivno socijalističke, ali koje svakako imaju kao cilj smanjenje nejednakosti i poboljšanje položaja radničke klase. To je, na primer, slučaj sa progresivnim oporezivanjem prihoda i nasledstva, koje svakako nema nužno socijalističku apanažu, već je primarno plod koncesija koje čini vladajuća klasa u kapitalizmu kako bi osujetila socijalne pobune i temeljnije ugrožavanje sopstvenih privilegija. Kako da, inače, razumemo, pita se on, državne stipendije, dobrotvorne javne institucije, socijalno osiguranje idr? Jer, ispravno primećuje sociolog, ukoliko ih kvalifikujemo kao socijalističke, kao što se ponekad radi u kurentnim diskusijama (gde se socijalizam identifikuje sa svakim naglaskom na ’društveno pitanje’ i progesivnim socijalnim reformama), ova reč bi bila potpuno ispražnjena od svakog suvislog sadržaja. E. Durkhajm, u tom smislu, nesumnjivo ima pravo kada insistira na tome da se suština socijalizma ne može svesti na njegovo svojstvo koje podrazumeva poboljšanje položaja radničke klase i što veće smanjenje društvenih nejednakosti, jer niti ono iscrpljuje socijalističku doktrinu i praksu, niti je karakteristično samo za socijalizam, tako da je ovakva definicija izrazito redukcionistička. Međutim, kao i u prethodna dva slučaja, problem je u tome što sociolog ne iznosi nikakve dokaze da postoji veći broj relevantnih autora koji su socijalizam uopšte

31 „Svaka socijalistička doktrina“, kaže on, „nastoji da uvede veću jednakost u društvenim odnosima i, drugo, da ovo realizuje kroz zakonsku proceduru ili državnom intervencijom“ (pr. Durkheim, 1928 [Durkheim 2001: 17).

32 Iako je neologizam ’sociologija’ prvi uveo u upotrebu opat E. Ž. Sijes (Emmanuel-Joseph Sieyès), nekih pedesetak godina pre O. Konta, on je kod njega ostao slabo konceptualizovan, tako da se u stručnoj literaturi obično O. Kont označava kao ’otac sociologije’. E. Durkhajm, međutim, smatra da je utemeljitelj pozitivizma, a samim tim i sociologije (bez obzira što je on naziva ’socijalnom fiziologijom’), upravo. K. A. Sen-Simon.


pokušavali da svedu na ovu, ili na prethodno navedene dve njegove dimenzije, dok istovremeno potpuno zanemaruje neke od najuticajnijih i najkoherentnijih definicija socijalizma, poput one iz Političkog rečnika E. Duklera (Eugène Duclerc) i L. Panjera (Laurent Pagnerre) (Rubel, 1961).

Iz Durkhajmove perspektive, dakle, ni jedno od pomenuta tri – kako on neuverljivo tvrdi ’tipična’ – zalaganja nije ono koje esencijalno određuje socijalizam. Kako teorijske diskusije u kojima je socijalizam tema ne bi postale konflikti ’afekata’ i ’interesa’, sociolog smatra da treba pre svega jasno i uz korišćenje naučnih metoda odrediti tu ’stvar’ o kojoj govorimo. Ovo je, dakle, logična potreba koju tražena definicija treba da zadovolji. Na tom tragu, on tvrdi i da nije dovoljno uzeti u obzir socijalističku ideju i izraziti je teorijski u jasnim i definisanim terminima, jer ideja ne prethodi stvarnosti, nego joj rezultira, tako da su saznanja bazirana na takvom pristupu utemeljena bez upotrebe naučne metode, sledeći slučajne veze i bez čvršćih odnosa sa intrinzičnom realnošću objekta kome korespondiraju. Ovakav ne-naučni pristup dovodi do toga da se socijalizam povezuje sa nekim od njegovih aspekata, jednom od svojih specifičnih tendencija itd, samo iz razloga što nam se jedna konkretna njegova osobenost učini adekvatnijom od druge. Jedini način, dakle, da se izbegnu greške ovog tipa je korišćenje metode koju je E. Durkhajm uveo u sociologiju već u svom delu O društvenoj podeli rada. U tom smislu, on nastavlja: „umesto da se koncentrišemo na nas, gledajmo spolja; umesto da se ispitujemo, istražujmo stvari. Postoji jedan broj doktrina koje se tiču društvenih stvari. Posmatrajmo ih i poredimo ih. Klasifikujmo zajedno one koje imaju zajedničke odrednice. Ako među grupom tako osmišljenih teorija, postoji jedna koja, putem svoje ključne odrednice, u dovoljnoj meri podseća na ono što obično nazivamo socijalizmom, mi ćemo je primeniti bez da izmenimo čak i njen naziv. Drugim rečima, socijalističkim ćemo nazvati svaki sistem koji sadrži ove odrednice, i imaćemo traženu definiciju“ (Durkheim, 1928 [Durkheim 2001: 18).

Sociolog je svestan toga da je sasvim moguće da ta definicija neće obuhvatiti sve doktrine koje ’vulgarno’ označavamo socijalističkim, ili pak da će obuhvatiti doktrine koje se u svakodnevnom govoru drugačije nazivaju, ali to će biti samo još jedan pokazatelj koliko je postojeća naučna terminologija nezgrapna. Ono što je najvažnije je da ćemo pred sobom imati poredak stvari, jasno omeđen, koji možemo nazvati socijalizmom, bez da budemo prinuđeni da vršimo nasilje nad jezikom. Pritom, i ovde se E. Durkhajm vraća na jednu od svojih glavnih teza: sve vreme treba imati na umu da se socijalne doktrine dele na one koje nastoje da izraze isključivo ono što je bilo i što jeste (spekulativne i naučne), i one koje imaju cilj da izmene ovo što će biti (spekulativne i pragmatične). Na osnovu svega do sada rečenog jasno je da ako postoji nešto što je ’nesumnjivo’ kada je reč o socijalizmu, to je svakako činjenica da socijalizam pripada ovom drugom tipu doktrina. Na ovom mestu E. Durkhajm pristupa definiciji socijalizma. Ono što, prema sociologovom mišljenju, ustvari ujedinjuje različite socijalizme je kritika aktuelnog ekonomskog stanja čiju transformaciju oni zahtevaju (bilo naglu – revolucionarnim putem, bilo progresivnu – putem sveobuhvatnih i permanentnih reformi). Centralni problem socijalizma u traženju odgovora na ’društveno pitanje’ je tako problem regulacije, odnosno kako redukovati stanje


’difuzije’ ili ’disperzije’ u kome se nalazi ekonomski sektor. Odnosno, koju ulogu može igrati država kao ’centralni regulatorni organ’ u redukovanju haosa koji proizvode tržišni mehanizmi.

Socijalizam stavlja naglasak dakle na ublažavanje divljačkog karaktera tržišta u kapitalističkom društvu, u smislu podređivanja egoističkih potreba socijalnim ciljevima, i istovremeno na uvođenje više moralnosti i više pravde u društvo. Naravno, u skladu sa osnovnim postavkama njegove sociologije, za E. Durkhajma je ’socijalno pitanje’ takođe i moralno i političko pitanje. Definicija koju najzad predlaže, socijalizam povezuje sa „težnjama ka sve kompletnijoj socijalizaciji” socijalnih i ekonomskih funkcija. Socijalizam se, dakle, temelji na „tendenciji da se, naglo ili progresivno, ekonomske funkcije iz difuznog stanja u kome se nalaze, prebace na organizovanu državu” (Durkheim, 1893 [Durkheim 2001: 7). „Socijalističkom nazivamo svaku doktrinu koja zahteva povezivanje svih ekonomskih funkcija, ili bar nekih među njima koje se trenutno nalaze u difuznom stanju, sa upravljačkim i svesnim centrima društva“ (Durkheim, 1928 [Durkheim 2001: 20). U skladu sa evolucionističkim optimizmom koji velikim delom karakteriše njegovu sociologiju, i sâm sociolog je ubeđen da istorijski razvoj ide ka sve većoj socijalizaciji. U pitanju je, dakle, jedan nepovratan proces koji se upisuje u istoriju društva i koji, na taj način, može biti identifikovan sa progresom: „Što više napredujemo u istoriji, to će se više duštvene funkcije, izvorno difuzne, organizovati i socijalizovati” (Durkheim, 1893 [Durkheim 2001: 8). U skladu sa svojim korporatističkim viđenjem poželjnog društvenog uređenja, E. Durkhajm, čini se, analizirajući glavne osobenosti socijalizma dalje razrađuje svoju ideju o korporativnoj reformi pripisujući samom socijalizmu vlastita nastojanja da se aktuelno stanje prevaziđe formiranjem nacionalnih mreža profesionalnih asocijacija koje bi bile organizovane po privrednim granama i podvrgnute državnom autoritetu33. To, u suštini, ne podrazumeva podređivanje ekonomskih funkcija državi, već povezivanje sa državom, pri čemu bi one živo sarađivale i međusobno se korigovale.

Tako dolazimo do finalnog paradoksa: Durkhajmov socijalizam (koji on, kako smo videli, inicijalno kritikuje i pokušava da pre svega naučno delegitimiše spočitavajući mu u kritici karakteristike marksizma, anarhizma itd) sada, kroz definiciju, u glavnim crtama dobija premise sen-simonovskog socijalizma, odnosno sens-simonovske sociologije, čiji je sâm E. Durkhajm najverniji nastavljač. Drugim rečima, polako se gubi kvalitativna razlika zmeđu Durkhajmovog socijalizma i Durkhajmove sociologije, tj. između socijalizma i nauke. U tom smislu, Durkhajmov socijalizam je primarno shvaćen u ključu sen-simonizma, tako da nije neobično što E. Durkhajm socijalizam i sociologiju K. A. Sen-Simona posebno obrađuje u drugom i najobimnijem delu knjige Socijalizam, ali i u dva stručna teksta. Pritom, u tom razmatranju, iako bi se tako nešto očekivalo uzimajući u obzir priloge i metodološki okvir izložen u prvom delu knjige, on ne pravi jasnu distinkciju između sen-simonovskog socijalizma i sen-simonovske sociologije. Ovaj element, ali i naglasak na moralnim pitanjima,

33 O Durkhajmovom shvatanju korporativizma i uticaju tog shvatanja na njegovu definiciju socijalizma, vid. Filipović, 2016.


delimično nam objašnjavaju zašto se klasik sociologije u svojoj definiciji socijalizma u najvećoj meri naslanja na K. A. Sen-Simona, a tek neznatno ili periferno na druge autore koje formalno uključuje u socijalistički tabor, iako za Marksov Kapital tvrdi da predstavlja ’najjače’ i ’najsistematičnije’ delo ’Škole’.

Pritom, ukoliko je jedna od sociologovih namera bila da naučnim putem razume i objasni narastajući val socijalističkih pokreta koji su potpuno izmenili politički pejzaž Evrope njegovog vremena, nije jasno zašto sen-simonizmu daje toliki značaj, s obzirom da je njegov uticaj na iste bio i više nego zanemarljiv. Potencijalni odgovor na ovo pitanje bi mogao biti da je klasiku sociologije K. A. Sen-Simon važan primarno na sociološkom planu, tj. na planu analize njegovih socioloških doprinosa. S druge strane, premeštanje ovog fokusa i na sen-simonovski socijalizam u tumačenju osnovnih karakteristika samog fenomena socijalizma unosi potpunu konfuziju i, kako smo videli, u značajnoj meri dekredibilizuje Durkhajmov naučni pristup. Pitanje koliko se rečene karakteristike socijalizma, koje sociolog izdvaja kao ključne, ne poklapaju ili su sasvim nedovoljne da objasne ne samo marksističke i anarhističke, pa i socijaldemokratske doktrine i političke agende krajem XIX stoleća, nego i npr. furijeovski socijalizam, zaslužuje da bude predmet posebne rasprave. Na ovom mestu je dovoljno zapitati se u kojoj meri je uopšte sociologova definicija pretenciozna i, u krajnjem, neadekvatna, s obzirom da, iako veoma ekstenzivna, iz sebe isključuje neka od najrelevantnijih socijalističkih učenja i pokrete. I, još važnije, da li je uopšte moguće redukovati sve oblike socijalizma insistiranjem na jednoj sveobuhvatnoj definiciji socijalizma (ma koliko ona bila izraz sociologovog shvatanja ’socijalnog pitanja’)? Naš odgovor na ovo pitanje je da takav poduhvat ne može biti ni izvodljiv ni prihvatljiv.

Zaključak

Iako se otvoreno „suprotstavlja autoritarnom socijalizmu“ (Cuvillier, 1959: 43), E. Durkhajm razume socijalistički ’ideal’ i poštuje njegovu ’strast’ (koji su izraz realnih društvenih potreba). Međutim, isto tako, on duboko veruje da je upravo sociologija, kao naučni a ne spekulativni pogled na svet, jedini adekvatan izvor saznanja i rešenja, tako da nastoji da ostane sociolog i da u analizi svih ’društvenih činjenica’, uključujući i socijalizam, primeni već etablirana ’pravila sociološke metode’. Iako je nesumnjivo da njegov pristup socijalizmu uvodi jedan osoben i novi model korišćenja sociološke i istorijske metodologije u tumačenju jedne doktrine, čini se da je isti, kako smo pokazali, suočen sa nepremostivim teškoćama. Ove teškoće su, sva je prilika, produkt ideološkog backgrounda Durkhajmovog naučnog pregalaštva, o kome on nikada nije govorio, niti ga priznavao (što je i logično, uzimajući u obzir funkcionalističku usmerenost njegove sociologije). Ne treba nipošto izgubiti iz vida da je sociolog na sebe preuzeo ulogu proroka ne samo jedne nove religije, nego i osobene političke doktrine. Uostalom, njegovo shvatanje poziva sociologije podrazumevalo je da nova nauka ne treba da se ograničava na akademsku sferu, već da mora da se obraća čitavom društvu, čak čitavom čovečanstvu. „S takve bih govornice morao


da govorim“, uskliknuo je E. Durkhajm, prolazeći pored vrata Bogorodične crkve u Parizu (Mimica, 1995: 102). U tom kontekstu treba razumeti i Durkhajmov obračun sa socijalizmom. Jer, zašto se sociolog uopšte koncentriše na socijalizam, a ne na neke druge socijalne i političke doktrine koje su u njegovo vreme imale možda i veću težinu od samog socijalizma? Razlog toga je što on, kao uostalom i njegovi prethodnici i ideološki (ne)istomišljenici poput O. Konta i E. Litrea, vidi veliku bliskost između socijalizma i sociologije.34

Iako bliskost između rečenih izvora saznanja na početku jasno i naglašava, E. Durkhajm će kasnije čini sve da je relativizuje i ospori. Uključujući u jedinstven socijalistički tabor slične političke doktrine koje, ipak, nemaju previše dodirnih tačaka među sobom (osim možda na najopštijem, vrednosnom planu), poput npr. ’furijerizma’, ’sen-simonizma’, ’marksizma’ i ’anarhizma’, sociolog ustvari primenjuje Marksovu i Engelsovu logiku tronizovanu u pamfletu Komunistički manifest. Ova logika je, naravno, mnogo starija od rečenih socijalističkih prvaka i klasika sociologije, a u najkraćem se svodi na stavljanje u istu ravan neistomišljenika sa kojima nas protiv naše volje poistovećuju. Dok su, u tom ključu, K. Marks i F. Engels nastojali da naprave jasnu demarkaciju između ’naučnog socijalizma’ i ’kritičko-utopističkog socijalizma i komunizma’ (diskreditujući kao ’socijal-utopiste’ ne samo Š. Furijea i R. Ovena, nego i ’pozitivistu’ K. A. Sen-Simona), E. Durkhajm insistira na diferencijaciji između socijalizma i komunizma (koji, uprkos svim razlikama, predstavljaju dve vrste jednog istog roda, naime spekulativne doktrine), sa jedne strane, i sociologije (koja pripada rodu naučnih doktrina), sa druge strane. U tom smislu, bez obzira na Durkhajmovu želju za distinkcijom, sva je prilika da nema kvalitativnih razlika između saznajnih doprinosa koje nam nude radovi K. Marksa i E. Durkhajma, jer se i kod jednog i kod drugog autora, kao uostalom i kod ogromne većine drugih sociologa, mogu uočiti ne samo ’čisto’ naučni slojevi izloženih ideja i saznanja, nego i društveno-integrativni elementi, tako da njihove sociologije imaju dvostruku ulogu: kao nauke, ali i političke ideologije. Bez obzira na različite interpretacije Durkhajmovog rada, njegova sociologija danas deluje svakako radikalnija i kritičnija u odnosu na stvarnost poznog XIX stoleća nego što se ranije – u vreme kada je socijalistička i marksistička misao bila na vrhuncu, a čitav politički i idejni spektar pomeren više ulevo nego danas – mislilo.

Literatura

Acton, Harry Burrows. 1967. What Marx Really Said. New York: Schocken Books.Aron, Raymond. 1985. Socialisme et sociologie chez Durkheim et Weber, In:

Commentaire, N° 32, str. 1040–1050.

34 To je period kada je vladalo opšte uverenje da je sociologija rođena iz industrijske revolucije i da je njena glavna funkcija da doprinosi njenom sazrevanju. Pozitivizam se tada vidi kao jedan oblik ’filozofskog socijalizma’, jedini sposoban da inspiriše neophodnu društvenu reorganizaciju. „Socijalizam je spontani pozitivizam, a pozitivizam predstavlja sistematski socijalizam“, kaže O. Kont. Kada je reč o „ekonomskom socijalizmu“, on će tada biti asimilovan komunizmu. Dok 1870. denuncira kontizam kao „katolično-feudalni socijalizam“, E. Litre se i dalje izjašnjava „pozitivističkim socijalistom“ (Pérignon, 1969: 182, 183).


Antonini, Bruno. 2002. Jaurès face à la sociologie de son temps et au syndicalisme révolutionnaire: entre décalage et mutisme, In: Cahiers Jaurès, N° 165–166, str. 63–79.

Assoun, Paul-Laurent. 1976. Durkheim et le socialisme de la chaire, In: Revue française de science politique, 26e année, N° 5, str. 957–982.

Audier, Serge. 2007. Léon Bourgeois. Fonder la solidarité, Paris: Editions Michalon.

Birnbaum, Pierre. 1971. „Préface“, In: Durkheim, Emile. 1971. Le socialisme. Paris: Presse universitaire de France.

Bogdanović, Marija. 1981. Kvantitativni pristup u sociologiji. Službeni list SFRJ: Beograd.

Bourgin, Hubert. 1938. De Jaurès à Léon Blum: l’Ecole normale de la politique. Paris: Fayard.

Callegaro, Francesco. 2015. La chose socialiste. Durkheim et l’origine de la sociologie, In: Incidence, N° 11.

Castagnez-Ruggiu, Noëlline. 1997. Histoire des idées socialistes en France. Paris: La Découverte.

Caute, David. 1966. The Left in Europe since 1789. London: Weindefeld and Nicolson.

Cladis, Mark S. 1992. A Communitarian Defense of Liberalism. Émile Durkheim and Contemporary Social Theory. Stanford: Stanford University.

Cornforth, Maurice. 1962. Dialectical Materialism, An Introduction: Volume Two, Historical Materialism. Surrey: Unwin Brothers.

Coser, Lewis. 1960. „Durkheim’s conservatism and its implications for his sociological theory“, In: Kurt H. Wolff (Ur.), Émile Durkheim, 1858–1917: A Collection of Essays With Translations and a Bibliography. Columbus: Ohio State Univ. Press.

Cuvillier, Armand. 1959. E. Durkheim et le socialisme, In: Revue socialiste, N° 122, str. 33–45.

Delalande, Nicolas. 2008. Le solidarisme de Léon Bourgeois, un socialisme libéral?, In: La Vie des idées, 30 janvier 2008 [PDF http://www.laviedesidees.fr/IMG/pdf/20080129_solidarisme.pdf].

Dion, Michel. 1971. Sociologie et idéologie dominante dans l’œuvre de Le Play et Durkheim, In: La Pensée, N° 158, str. 55–68.

Durkheim, Émile. [1893] 2001. Sur la définition du socialisme. Note sur la définition du socialisme. In: Revue philosophique, Vol. XXXVI, str. 506–512. [PDF: http://classiques.uqac.ca/classiques/Durkheim_emile/sc_soc_et_action/texte_2_07/def_socialisme.pdf]

Durkheim, Émile. [1897] 2010. Socialisme et science sociale, In: Durkheim, Émile. La science sociale et l’action, Paris: Presses universitaires de France, str. 237–245.

Durkheim, Émile. 1899. Une révision de l’idée socialiste, In: Revue philosophique, br. 48, str. 433–439.


Durkheim, Émile. 1923. Histoire du socialisme: le socialisme au XVIII siècle; In: Revue de métaphysique et de morale, Vol. XXX, str. 389–413.

Durkheim, Emile. 1925. Saint-Simon, fondateur du positivisme et de la sociologie, In: Revue philosophique, Vol. XCIX, str. 320–341.

Durkheim, Émile. 1926. Critique de Saint-Simon et du Saint-Simonisme, In: Revue de métaphysique et de morale, Vol. XXXIII, str. 433–454.

Durkheim, Émile. [1928] 1971, 2001. Le socialisme. Paris: Presse universitaire de France. [PDF: http://classiques.uqac.ca/classiques/Durkheim_emile/le_socialisme/le_socialisme.pdf ]

Durkheim, Émile et Bruno Karsenti. 2017. L’Allemagne au-dessus de tout. Paris: EHESS.

Ferri, Enrico. 1896. Socialisme et science positive. Paris: Giard et Brière.Filipović, Božidar. 2016. „Socialism, Communism, Capitalism – Durkheim as

Classifier and Critic“, In: Matković, Aleksandar, Mark Losonz i Igor Krtolica (Ur.), Thinking beyond capitalism Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str. 81–107.

Filloux, Jean-Claude. 1963. Durkheimisme et socialisme, In: Etudes, N° 2, str. 70–89.

Filloux, Jean-Claude. 1971. Démocratie et société socialiste chez Durkheim, In: Revue européenne de sciences sociales, N° 25, str. 29–48.

Filloux, Jean-Claude. 1977. Durkheim et le socialisme. Gèneve, Paris: Droz.Fournier, Marcel. 2007. Émile Durkheim (1858–1917). Paris: Fayard.Janet, Paul. 1893. Les origines du socialisme contemporain. Paris: Felix Alcan

(2e éd.).Kalanj, Rade. 2005. Suvremenost klasične sociologije. Zagreb: Politička kultura.Lacroix, Bernard et Béatrice Landerer. 1972. Durkheim, Sismondi et les

Socialistes de la chaire, L’année sociologique, N° 23, str. 159–182.Lambert, Anne. 2009. Des causes aux conséquences du divorce: histoire critique

d’un champ d’analyse et principales orientations de recherche en France, In: Population, N° 1 (Vol. 64), str. 155–182.

Lefranc, Georges. 1963. Le mouvement socialiste sous la troisième république. Paris: Payot.

Ligou, Daniel. 1962. Histoire du socialisme en France (1871–1961). Paris: PUF.Lukes, Steven. 1985. Durkheim, His life and work. Stanford: Stanford university

press.Mannheim, Karl. 1952. Essays on the Sociology of Knowledge. London:

Routledge and Kegan Paul.Marks, Karl. 1978. Matematički rukopisi. Stvarnost: Zagreb.Marks, Karl i Fridrih Engels. 1974. Dela: Tom 24. Prosveta: Beograd.Marks, Karl i Fridrih Engels (redakcija Boris Buden). 2008. Manifest

Komunističke partije. EKONOMIJA / ECONOMICS, N° 3, str. 565–596.Mauss, Marcel. 1971. „Introduction“, In: Durkhem, Emile. Le socialisme. Paris:

Presse universitaire de France.


Milić, Borislav. 1997. Dirkem ili „Durkhajm“ – terminološka strogost ili provincijalni kompleks, In: Sociologija, XXXIX, N° 3, str. 481–493.

Milić, Vojin. 1986. Sociologija saznanja. Sarajevo: Veselin Masleša.Mimica, Aljoša. 1995. „Sociologija i francuska revolucija”, In: Pogled unazad

– Monteskje, Tokvil, Dirkem. Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, str. 89–105.

Mimica, Aljoša. 2004. Emil Dirkem i radikalska sociologija. Beograd: Zavod za udžbenike i naučna sredstva.

Molnar, Aleksandar. 1996. Aljoša Mimica: Pogled unazad – Monteskje, Tokvil, Dirkem, In: Sociologija, XXXVIII, N° 3, str. 505–507.

Neyer, Joseph. 1960. „Individualism and Socialism in Durkheim“, In: Kurt H. Wolff (Ur), Émile Durkheim, 1858–1917: A Collection of Essays With Translations and a Bibliography. Columbus: Ohio State University Press.

Nisbet, Robert. 1965. Emile Durkheim. New Jersey: Prentice-Hall.Noiriel, Gérard. 2010. Dire la vérité au pouvoir. Les intellectuels en question.

Paris: Agone.Noiriel, Gérard. 2014. Penser avec, penser contre. Itinéraire d’un historien. Paris:

Belin.Novikov, Nicolas. 1967. Critique de la sociologie bourgeoise „du comportement

social“, In: L’Homme et la société, N° 3, str. 55–68.Pérignon, Sylvain. 1969. Note sur la sociologie positiviste et le „socialisme

philosophique“ au XIXème siècle, In: L’Homme et la société, N° 14, str. 179–185.Edwy Plenel. 1999. L’Epreuve, Paris: Stock.Portis, Larry. 1987. Les fondements politico-idéologiques de la sociologie

durkheimienne, In: L’Homme et la société, N° 84, str. 95–110.Roscher, Wilhelm. 1878. Political Economy. New York: Henry Holt & Co. [PDF:

https://socialsciences.mcmaster.ca/econ/ugcm/3ll3/roscher/PoliticalEconomy01.pdf]

Rubel, Maximilien. 1961. Premiers contacts des sociologues du XIXème siècle avec la pensée de Marx, In: Cahiers internationaux de sociologie, vol. XXXI, str. 175–184.

Sapiro, Gisèle. 2009. Modèles d’intervention politique des intellectuels. Le cas français, In: Actes de la recherche en sciences sociales, N° 176–177, str. 8–31.

Sorel, Georges. 1895. Les théories de M. Durkheim, In: Le devenir social, N°1, str. 1–26.

Spitz, Jean-Fabien. 2005. Le moment républicain en France. Paris: Gallimard.

Documents

SOCIOLOGIJA PROTIV SOCIJALIZMA U RADU EMILA … · Drugi deo rada, pak, sadrži prikaz i kritički osvrt Durkhajmovog pogleda na socijalizam, koji je, u značajnoj meri, uslovljen